Početak teškoća
Sedmog muharema i na osnovu Ubejdullahove naredbe, dogovoreno je da se napravi prepreka između Imamove vojske i rijeke Eufrata, odnosno da im se uskrati voda. Pismo koje je Ibn Zijad poslao Omeru ibn Sa'du je glasilo: „Isto onako kako Osmanu nije dato pravo da koristi vodu, ne dozvolite ni Husejnu ni njegovim drugovima da je koriste.“ U jednoj predaji stoji da je nakon ovoga Imam iza šatora iskopao jednu rupu u zemlji, nešto slično bunaru, ali je i ono malo vode koje se skupilo u nju ubrzo presušilo. Čak se spominje da je u nastavku svog dopisivanja s Omerom ibn Sa'dom Ubejdullah napisao i sljedeće: „Čuo sam da su Husejn i njegovi imali vodu, da su iskopali bunare. Kako god možeš, spriječi ih da kopaju bunare a i da koriste vodu Eufrata.“
Devetog dana kada je žeđ u Imamovom logoru postala ozbiljan problem, Imam je sastavio jedinicu od pedeset ljudi opremljenu sa dvadeset posuda za vodu, na čelu sa Abbasom ibn Alijem, svojim bratom i Nafe’ ibn Hilalom i poslao ih da probiju redove vojske Amrua ibn Hadžadža i donesu vode. Kada je ova grupa stigla do Eufrata, Amru ibn Hadžadž je stao pred njih. Nafe’ je istupio naprijed, a Amru je upitao: „Zašto ste došli?“ Rekao je: „Da uzmemo vode.“ Amru je rekao: „Ti možeš da se napiješ.“ Na to je Nafe’ rekao: „Zar ja da pijem, a Husejn je žedan?“ Nakon toga Imamovi drugovi su prišli rijeci i sukobili se sa Amruovim vojnicima i nekako uspjeli da ponesu malo vode.
Razgovor Imama Husejna (a.s) sa Omerom ibn Sa'dom
Tih dana desilo se nekoliko razgovora između Omera ibn Sa'da i Imama Husejna. U toku tih razgovora, Imam je naglašavao povratak u Hidžaz i nastojao da promjeni situaciju kako bi što prije uspio da izađe a područija pod Ibn Zijadovim uticajem. U svim starim prenosi se da je Imam (a.s) rekao: „Ili dozvolite da se vratim tamo odakle sam došao, ili da odem kod Jezida i pružim mu ruku, ili da odem u neko granično područje islamskog svijeta i tamo budem graničar.“ Ukbe ibn Sem'an kaže: „Ja sam bio uz njega od Mekke do Medine, i od Medine do Iraka pa sve do njegovog ubistva. Nije rekao ništa drugo do ono što sam čuo. Tako mi Boga, ono što je u narodu poznato i za što se pretpostavlja da je Husejn rekao, dopustite da odem kod Jezida i pružim mu ruku ili da odem u neko granično područje, sve je to netačno, on takvo što nije rekao. Jedino što je govorio je bilo: „Dopustite da odem negdje u ovoj prostranoj zemlji, dok ne vidimo šta narod hoće.“
Vjerovatno je Ibn Zijad, kada je čuo za ove privatne razgovore, napisao Omeru: „Nisam te poslao da sijeliš sa Husejnom.“ Omer ibn Sa'd i Imam Husejn su se jedne noći sastali na području između dvije vojske bez prisustva treće osobe i niko nije saznao o čemu su razgovarali, iako su postojale neke pretpostavke, koje su navedene u historijskim izvorima. Jedna od njih je da je Imam tražio od Omera da obojica napuste vojske i odu kod Jezida! No, Omer je odgovorio da će mu Ibn Zijad u tom slučaju uništiti kuću i oduzeti mu imovinu. Ibn A'sam donosi opširniji izvještaj o tom susretu kada Omer ibn Sa'd konačno odbija Imamovu molbu da ne ratuje protiv njega, a Imam Husejn ga proklinje.
Omer ibn Sa'd je ponovo prenio Imamove molbe – ili ustvari, svoje, ali pod Imamovim imenom – Ibn Zijadu. Ibn Zijad je bio blizu da prihvati to rješenje, ali je Šimr, rekavši da ako Husejn ode, bit će ga teško ponovo uhvatiti, promijenio njegovu odluku. Šimr ibn Zi-l-Dževšen je zatim poslao glasnika Omeru ibn Sa'du da kaže Husejnu (a.s) kako je jedini izlaz da prihvati odluku i naredbu Ibn Zijada. Imam Husejn (a.s) se na to naljutio i rekao: „Da se spustim i pokorim odluci sina jedne bludnice? Ne, tako mi Boga neću to učiniti, smrt je slađa.“
Ibn Zijad je rekao Šimru: „Ako Omer ibn Sa'd nije odlučan da ratuje, reci, da tebi prepustim komandu vojskom.“
Šimr je stigao na Kerbelu u četvrtak devetog muharema (Neki historičari tvrde da je bio petak) i prenio Omeru ibn Sa'du posljednju Ibn Zijadovu poruku. Omer je Šimra, zbog miješanja u Ibn Zijadovu odluku, kritikovao i rekao: „Tako mi Boga, Husejn se neće pokoriti i zasigurno će doći do borbe. Ja ću komandovati, a ti vodi pješadiju.“ Omer ibn Sa'd je Ibn Zijadovu poruku o tome da treba da se preda poslao Imamu Husejnu (a.s), a Imam je tada rekao: „Tako mi Boga, nikada neću staviti svoju ruku u ruku Merdžaninog sina.“
U to vrijeme, Šimr, koji je bio iz plemena Beni Kelab – a Umu-l-Benin supruga Alije (a.s) i majka četvorice njegovih sinova je također bila iz tog plemena – je donio garantno pismo o zaštiti života Abbasu ibn Aliji i njegovoj braći po majci. Abbas je odogovorio: „Nama ne treba vaša zaštita, Božija zaštita je bolja od zaštite Sumejinog sina (Ibn Zijada).“ U drugoj predaji stoji da je sam Šimr donio ovo pismo na Krbelu ,a četvorica braće su odgovorila: „Prekleo Bog tebe i tvoju zaštitu, zar da mi da budemo zaštićeni, a sin kćerke Božijeg Poslanika ne bude?!“
Poslije podne devetog dana, Ibn Sa'd je nakon ikindije namaza poslao kufljansku vojsku u boj protiv hazreti Husejna (a.s) uzvikujući: „O vojsko Božija, zajašite!“ Abbas se zajedno sa dvadeset vojnika, među njima i Zuhejrom ibn Kejnom i Habibom ibn Mezahirom, sukobio sa neprijateljima. Neko je tada rekao Zuhejru: „Zar ti nisi bio na Osmanovoj strani?“ Zuhejr je odgovorio: „Doduše ja nisam (Husejnu) slao pismo, ali, kad sam vidio da ste ga vi prevarili, prekršili svoje obećanje i postali pohlepni za ovim svijetom, vidio sam da mi je obaveza da ga podržim i da mu se pridružim da bih sačuvao njegovo pravo koje ste vi pogazili.“
I Habib ibn Mezahir se obratio Kufljanima: „Loši ste vi ljudi, ljudi koji ubijaju potomke svoga Poslanika i pobožne ljude ovoga grada.“ Odgađanje borbe te noći od strane Imama Husejna (a.s) je bilo s ciljem da dobije još jednu priliku za ibadet i molitvu: „Da bismo se klanjali našem Gospodaru jednu noć i da bismo Ga dozivali i tražili oprosta, jer On zna da ja zaista volim da Mu se klanjam i čitam Njegovu Knjigu i mnogo činim molitvu i tražim oprosta.“
Odgoda rata za sutrašnji dan je predložena od strane Imama Husejna, a neprijatelj je pristao. Tako da su dobili još jednu noć, jednu priliku za ibadet i molitvu.
Noć pred Ašuru
Noć prije Ašure, Imam Husejn (a.s) je okupio svoju porodicu i drugove. Zahvaljivao je i veličao Uzvišenog Boga i posebno je bio zahvalan na tome što je Bog odabrao za poslanstvo njegovu porodicu. Nakon toga se obratio prisutnima: „Sutra će biti rat; što se mene tiče vi ste slobodni. Iskoristite tminu noći i napustite ovo mjesto. Neprijatelj mene hoće; ako mene uhvate, vama neće ništa.“ Članovi Ehli Bejta su odgovorili: „Nema nama ostanka nakon tebe, nema tako nam Boga, nećemo te ostavljati, neka s nama bude ono što bude i s tobom.“ Imamovi drugovi su dali isti odgovor. Imam je zatim proučio dovu i od Boga zatražio da ih nagradi Džennetom. To što ih je Imam ostavio slobodne da biraju da li da ga napuste ili ne, je bilo zbog prisege na vjernost koju su mu dali, a Imam ih je te noći oslobodio prisege.
Te noći su i neki od Imamovih drugova govorili, između ostalih, Muslim ibn Usedže je rekao: „Ostat ću uz tebe dok moje koplje ne razvali njihova prsa, dok imam sablju u ruci borit ću se, ako izgubim sablju, branit ću te kamanjem sve dok ne umrem.“ Said Hanefi je govorio da bi volio da sedamdeset puta umre i oživi i da opet brani svog Imama. Zuhejr je rekao: „Tako mi Boga, volio bih da budem ubijen i da ponovo oživim pa da ponovo budem ubijen i da ubijem hiljadu neprijatelja, neka Uzvišeni Bog putem mog ubistva odbrani tebe i tvoju porodicu.“ Također, neki od članova Ehli Bejta, kao što je Abbas, su govorili te noći. Imam Husejn (a.s) je te noći rekao prisutnima: „Na zemlji ne poznajem porodicu bolju od moje i drugove bolje od mojih drugova.“
U noći pred Ašuru, Husejnovi drugovi su primakli šatore jedne drugima i užad između njih, i tako povezali da bi kretanje između šatora bilo otežano. To je bilo s posebnim ciljem, da bi samo s jedne strane bili okrenuti neprijatelju. Šatori su poredani u obliku potkovice, tako da su bili sigurni sa svih strana i okrenuti neprijatelju samo s prednje strane. Nakon toga, u ponoć, svi su bili budni i obavljali namaz i slavili Uzvišenog Boga, tražili oprosta i plakali. Glas njihovih molitvi je, prema nekim predajma, ličio na zujanje pčela, koje kao da su prekrile to područje. Osim toga, oko šatora je bio iskopan i jarak i napunjen granjem da bi ga ujutro zapalili kako neprijatelj ne bi mogao da se približi šatorima.
Prema pisanju nekih historičara, te noći ili jutra na Ašuru, oko dvadeset ili trideset osoba s neprijateljske strane se priključilo vojsci Imama Husejna. Te noći, Imam Husejn, a zatim i neki od njegovih drugova, su se okupali i uzeli gusul pred svoj šehadet, pogibiju.“
Nastavit će se…
Kraj/ 286