Život za više od pola miliona ljudi u sjeveru Gaze se sada vrti oko jednog zadatka svakog dana: pronalaženja nečega za jelo. Stanovnica grada Gaze, koja nije željela da bude imenovana, pripovijeda o borbi za opstanak u gradu razorenom u ratu.
“Stvari su teške. Nabaviti bilo šta postao je težak zadatak, čak i jednostavne stvari poput šećera, soli i riže. Tražimo ih posvuda, čak i po starim radnjama i napuštenim kućama. Ako i kada ih nađemo u radnjama, prodaju se po ludim cijenama. Prije otprilike četiri dana, ušlo je oko 800 vreća pšeničnog brašna. U sjevernoj Gazi ima do 700.000 ljudi. To znači jedna vreća na oko 1.000 ljudi. Među onim ljudima koji su uspjeli nabaviti vreću bio je i moj rođak. To je 25 kg. Podijelio ga je našoj široj porodici i svako od nas je dobio po kilogram. Kao i svi drugi u Gazi, moja sestra i ja smo pomiješali svoj dio s kukuruznim i sojinim brašnom. To radimo kako bismo povećali količinu.
Provela sam tri sata ujutro paleći vatru i kuhajući hljeb, i na kraju nije bilo dobar. Bilo je tvrd, nepečen i čudnog ukusa. Moja sestra je počela da plače, a ja sam je pokušala smiriti rekavši da joj možemo dodati majčinu dušicu i tako jesti. Zatim sam posjetila kuću svoje tetke, i oni su se borili da zapale vatru jer preostala drva u Gazi nisu dobra. Tako sam sljedeća tri sata provela pomažući im. Nakon toga sam otišla kod amidže. I oni su imali isti problem pa sam im pomogla. Moj amidža mi se nije činio u redu tokom posjete. Pitala sam ga šta nije u redu, ali nije odgovorio. Kasnije mi je njegov sin rekao da nije jeo. Male pite od timijana koje su pravili dao je djeci i odbio je da sam jede.
Na kraju ovog veoma dugog i napornog dana, u blizini se desio vazdušni napad. Bila sam prestravljena jer sam bila na gornjem spratu. Bilo je vrlo blizu. Dostigli smo svoj limit. Stvari su bijedne i svakim danom sve gore. To je više od gladi. Postala sam tako slaba. Bila sam zdrava. Nekada sam jahala konje i trčala. Sada ne mogu ni da se popnem stepenicama, a da se ne osjećam veoma iscrpljeno. Potpuno sam zaboravila kakvog je ukusa hrana. Više ne znam kakvog je ukusa voće ili piletina. Imali smo samo rižu, a i nje je sada malo. Ako se nađe, jedan kilogram riže košta 80 “šekela” [22 dolara], dok je prije rata koštao sedam “šekela” [1,90 dolara].
Ponestaje nam stvari poput jestivog ulja, kvasca, kukuruza i ječma. Čak i stočne hrane koju smo u nekom trenutku bili prisiljeni jesti je ponestalo. Svaki dan nešto ponestane. Znam ljude koji su počeli da jedu samoniklo bilje. Ako ostanemo ovako još nedelju dana, mislim da ćemo početi da vidimo kako ljudi masovno umiru od gladi. Ovdje ništa nije ostalo. Zdravi ljudi obolijevaju, a bolesni umiru. Nije bitno da li imate novca ili ne. Nije bitno da li ste spremili hranu na početku rata ili ne. Sve je isteklo. Svi smo isti. Ne postoji način da se ovo zaobiđe.
Umrijeti od bombi je bolje nego umrijeti od ove gladi. Barem sa zračnim napadima, umireš odmah. Ali, sada se vrtimo unaokolo svaki dan samo da nađemo zalogaj koji će nas održati živima.”